Arsenije Jovanović: Zapisi iz slane sveske
Reditelj i kompozitor o “Pričama sa Galiole”, vertikalnom putopisu u kom se živi punim jedrima
PUBLIKU treba prevaspitavati. Ono što čini avangardu jeste to što unosi promenu, prevaspitava, rizikuje da bude odbijena i ritnuta. To se u prvoj fazi dešava gotovo uvek, a onda se “retroaktivno” šutira u tur onaj koji ju je pljuvao - kaže Arsenije Arsa Jovanović, pozorišni, televizijski, radijski, filmski reditelj, kompozitor, prevodilac, fotograf... Autor je brojnih pozorišnih i radijskih adaptacija i TV scenarija, knjige “Kosančićev venac 19” i upravo objavljenih “Priča sa Galiole” (“Geopoetika”)...
Vlasnik “dinastije Galiola” - kako su se zvali svi Arsini čamci i brodice kojima je plovio tokom života, a živeo je baš uvek punim jedrima, na pitanje “Šta je Galiola?” odgovarao je katkad tišinom, katkad zvukom. Sada ju je smestio i u reči od kojih je istkao svoj “vertikalni putopis”, čiji čitaoci postaju saputnici jednom nesvakidašnjem i znatiželjnom duhu.
- Godinama sam vodio beleške na putovanjima, u čamcu, brodu, gde bih se već zatekao, i koliko sam mogao od vode, vetra i ostalih neugodnosti kojima je čovek izložen na moru. Kako god da sam se osećao i gde god bih se našao, iz plastične kese vadio sam jednu svesku koju i dan-danas čuvam i koja je sasvim slana - od mora - i u nju beležio ono što sam znao da ću već sutradan zaboraviti. I posle 15-16 sati teških plovidbi, kada bih se izvukao iz čamca i pao u neku travu ili negde gde je koliko toliko meko i suvo, iz kese bih vadio papir i baterijsku lampu, pa bih sa poslednjim trenucima snage i svesti, doslovno, pribeležio nekoliko stvarčica koje su se u toku proteklog dana i noći događale. Inače bi sve to potonulo negde na dno zaborava, i ko zna da li bi se ikad povratilo do svesti.
* Na šta upućuje podnaslov “Vertikalni putopis”?
- Najvažnije mi je bilo da ispišem ono što osećam i što mogu da kažem ne na određene teme, nego na određene trenutke. Zatekavši se na površini planete, usred noći na Crnom moru, i to one noći kada su astronauti prvi put bili na Mesecu, ja sam se pitao da li su oni gore, a ja dole? Jesam li ja za njih dole ili gore? Kad se čovek nađe usred neke pustinje, ili prašume, ili prašume od vode - mora, onda se pita da li je gore ili dole... Ta skretanja, ta zaustavljanja događanja, poniranja ka dole i gore u samom rukopisu, u raznim razmišljanjima i asocijacijama, navela su me na pomisao da bi možda trebalo staviti izvesnu branu, da ne deklarišem zapise kao običan putopis... Pa sam došao do tog “vertikalni putopis”.
* Pred omeđenošću reči, kažete, bežite u muziku? Gde biste tu smestili režiju, i fotografiju?
- Ja se prividno šetam od pozorišne ka radio ili televizijskoj režiji, fotografija je uzgredna strast... Ali gde god bio, ne samo da sam osećao da sam isti, već mi se izražavanje kroz drugi medij nije činilo nikakvom novošću - pisanje u odnosu na režiranje, režiranje u odnosu na komponovanje, komponovanje u odnosu na pisanje poezije... Prosto sam bio uvek na jednom istom i neograničenom prostoru.
Tamo gde sam postajao profesionalac sve više, sa sve manjom ljubavlju sam radio, osetio bih da mi tu više nije mesto. A i zašto bih, u ovom kratkom vremenu što ću biti na zemlji, bio na televiziji, ili u teatru, ili ređao knjigu za knjigom?
* Kako ste počeli da komponujete?
- Radeći na radiju počeo sam da se selim u oblast muzike i apstraktnih formi. Radeći sa “apstraktnim” zvukom, shvatio sam da sve to ipak vodi ka nekoj priči. Postepeno sam otkrio da izvesni zvuci na pozornici - da li je to zvuk ptice ili šum vetra, ili neki udaljeni žubor vode - trenutno otvaraju scenografiju gledaočeve imaginacije. Osetio sam tu moć zvuka na sceni koja je jača ponekad i od najjače reči glumca i pisca. Reč ima opipljive granice, a zvuk ih nema, on ide negde u beskraj, i u taj beskraj uleće gledaočeva mašta koja stvara čuda.
* Za početak saradnje sa Terensom Malikom možete zahvaliti slučajnosti, ili činjenici da ste umetnici podudarnih estetila koje se prepoznaju?
- Malikje otkrio moju kompoziciju “Kremansko proročanstvo” koja se našla na filmu “Tanka crvena nit”. Bila je čista sreća i slučajnost da je uopšte čuje, a potom da mu se dopadne toliko da zatraži od radio stanice kasetu. Godinama ju je čuvao, a film je bio u fazi montaže kad su me producenti našli u Italiji - gde sam sa porodicom živeo u azilu dok je u Jugoslaviji besneo građanski rat - i ja sam rekao da mogu da upotrebe kompoziciju, misleći da je reč o nekom studentskom filmu. Tek kasnije sam saznao o kome se radi. Malik je fanatično posvećen čovek, nije ni čudo da radi na jednom filmu toliko dugo, kada za “Drvo života” ima snimljenih hiljadu kilometara filmske trake. Inače je vrlo povučen ali drag, ima tu toplinu odnosa sa ljudima, svi ga vole, duhovit je.
* Zlatnom palmom ovenčano “Drvo života”, koje je ozvučeno sa nekoliko vaših kompozicija, izazivalo je različite komentare?
- Posle kanske i drugih nagrada, više nema negativnih kritika, a iznova stižu potvrde da je kvalitet filma upravo to što je Malik napustio teritoriju pričanja priče - plot, i krenuo ka formama koje su ponekad vrlo apstraktne. Malik poriče fabulu koja je osnova holivudske dramaturgije i filma. Taj film jeste pretenciozan, ali samo zbog toga što želi da produbi promišljanje filma na filozofskom, religioznom, kosmičkom nivou.
Vlasnik jednog bioskopa u Americi je istakao opomenu, upozorenje gledaocima da dobro razmisle pre nego što kupe kartu, jer je reč o filmu na kakav sigurno nisu navikli i koji možda neće razumeti. Publika je bulumenta istrenirana da samo čeka fabulu, ko će koga i ko će sa kim.
MIHIZ, JA I PUSTA HRID
* Ima li vaša potraga za Galiolom kraja?
- Galiola je hrid u severnom Jadranu, u Kvarneru, na kojoj sam se davno našao, i to u društvu legendarnog Mihiza, mog prijatelja koji je jednom u životu želeo da bude mornar pa se ukrcao u moj čamčić na Hvaru posle nekog literarnog simpozijuma. Plovio je i patio sa mnom duž čitave obale Jadrana da bismo na Kvarneru doživeli havariju, i doplivali do te puste hridi u sred tamne noći dok je počinjalo nevreme. Tako sam otkrio i hrid i usamljeni svetionik - Galiolu. Galiola je i ime svih mojih postojećih i nepostojećih brodova, a kad kažem brod, mislim na sve počevši od korita u kome sam se prvi put spustio niz neku vodu... Do jedne divne Galiole od mahagonija i tika koju s ljubavlju opisujem u knjizi i sa kojom sam plovio do Malte, Sicilije, mnogo puta prelazio Jadran i obilazio ga uzduž i popreko.
A postoji li uopšte Galiola i ako je tako, gde boravi? Jedino mesto za koje pouzdano znam da se tu nalazi Galiola jeste - ova knjiga.
Intervju vodila Marina Mirković
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:356064-Arsenije-Jovanovic-Zapisi-iz-slane-sveske
